Koja je veza između savremene fizike i duhovnosti?

Sa one strane prirode i nazad. Ako se može izvući zajednička crta koja karakteriše nauku 21. veka, onda je to interdisciplinarnost. Različite nauke, poput biologije, medicine, elektrotehnike, mašinstva i druge međusobno sarađuju kako bi rešavale brojne probleme čovečanstva. Sićušni aparati u očima i ušima omogućavaju slepima da vide a gluvima da čuju, kompjuteri nam pomažu da digitalizujemo i baštinimo kulturno nasleđe za večnost, savremeni uređaji da gledamo u daleku prošlost kako čovečanstva, tako i svemira, a matematika da rešavamo ekonomske krize… Naravno – rekao bi svako ko poznaje istoriju nauke, jer, ovo i nije tako čudno, imajući u vidu da su sve nauke i nastale od jedne jedine discipline – filozofije, ili bolje rečeno – metafizike. Upravo ovaj izraz nas uvodi u temu ovog članka.

Reč je grčkog porekla (meta – iza i fizis – priroda). Metafizika je filozofska disciplina koja raspravlja o onome što je iza i iznad svake realnosti i iskustva. To je učenje o bitku. Analizirajući dalje, ne može se a ne uočiti da je lingvistički pandan metafizici upravo fizika, jedna od najuzbudljivijih naučnih disciplina današnjice. Fizika, kao što sama reč potvrđuje, od početka svog nastajanja bavila se prirodom i odnosima u njoj. Od Arhimeda, Galileja i Njutna, preko Ajnštajna, Bora i Hajzenberga, pa sve do Stivena Hokinga, čovek pokušava da odgonetne mistične zakone prirode. Otkrivajući pojedinačne zakonitosti, on uvek na kraju puta pokušava da dopre do konačnog cilja, svetog grala ne samo fizike nego i čitave nauke, pokušavajući da dopre do osnovnog zakona prirode kojim bi objasnio sve pojave na zemlji, onog zakona koji stoji u samoj osnovi svega, od samog početka Postanja, Velikog praska ili Božje kreacije…

Uhvatiti „Boga na delu“. Ova intencija je nazivana raznim imenima kroz istoriju, ali je upravo najčuveniji fizičar i naučnik svih vremena, Albert Ajnštajn, dao naziv ovom poduhvatu. Obznanio je da, u stvari, tragamo za Teorijom svega. Poslednjih godina svog života opsesivno je tragao za ovom teorijom, pokušavajući da, kako je to nazivao, uđe u Božji um. Zbog ove namere ušao je u sukob sa skoro svim fizičarima tadašnjeg doba, pomalo diskreditovan i ismejan, umro je a da nije uhvatio Boga na delu. Ipak, godinama kasnije, savremeni fizičari vratili su se na put pokušavajući da Boga stave pod mikroskop. Kvantna fizika donela je rezultate o kojima se pre 100 godina nije moglo ni maštati. Ideja da u svakom trenutku možete nestati i pojaviti se u drugoj galaksiji, iako malo verovatna, postala je moguća. Otkrivajući sve više i više zakona prirode, ulazeći u samu strukturu atoma, za koji se ranije verovalo da je osnovni nedeljivi gradivni element materijalnog sveta, fizičari su sa pravom počeli da se pitaju da li su se oni našli sa „one strane fizike“. Na tom putu saznavanja postali su kreativniji, te su fizičke elemente prestali da nazivaju dosadnim imenima i tako su, na primer, počeli kvarkovima, elementima koji čine atom, da daju nazive crveni, plavi, i slično… Začuđujuće nove naučne činjenice naterale su ih i da razmisle o smislu života, tako da su se pojavile knjige poput „Tao fizike“, knjiga koja govori o sličnosti istočnjačkih religija i savremene fizike i mnogih drugih sa sličnim idejama. Sredinom osamdesetih godina TOE („Theory of Everything“) bila je fantastično privlačna za mlade fizičare naklonjene teoriji. Rizik je bio velik. Naime, trebalo je uložiti duge godine rada uz mogućnost da na kraju rezultat bude minoran. Ovo ih ipak nije obeshrabrilo te su radoznalo krenuli za svojim vođama. Sa tog puta, vratili su se sa nekoliko teorija i još više razočarenja… Najbliže teoriji svega došli su oni koji su izučavali tzv. teoriju struna, zatim osnovne sile prirode, pritom pokušavajući da spoje, naizgled nespojive, dve najznačajnije teorije današnjice – Ajnštajnovu opštu teoriju relativnosti i kvantnu mehaniku. Teorija struna bavi se samom osnovom materijalnog sveta. Naime, ona govori da ćemo, nakon što mikroskop podesimo na najveće uvećanje, i kada atom i njegovi elementi, elektron i proton, ostanu daleko iza nas, videti čudesne vibrirajuće strukture koje smo nazvali strune. Najlakše ih je zamisliti kao gomilu špageta koje vibriraju i u zavisnosti od te vibracije daju novine koje upravo čitate ili pak odelo koje ste obukli. Da li su strune naš trenutno najbolji pokušaj da uhvatimo Boga na delu?

Odgovor na sva pitanja. Dolazimo do naslova članka i odgovora na pitanje – šta je to Teorija svega? Da bismo ovo objasnili, moramo predstaviti osnovne sile prirode koje su fizičari uočili – elektromagnetnu, jaku i slabu nuklearnu i gravitacionu silu. Elektromagnetna sila, kao što joj i ime kaže, objedinjuje elektro i magnetnu silu. Ove dve sile se na određenom energetskom nivou (pojednostavljeno rečeno, temperaturi) ponašaju kao jedinstvena sila, tj. imaju iste osobine i karakteristike. Dalje, veliko otkriće je bilo da se na višim energetskim nivoima (temperaturama) slaba i jaka nuklearna sila, kao i elektromagnetna, ponašaju kao jedna sila. Ipak, čovek još nije uspeo da založi dovoljno veliku peć koja bi se prostirala kroz ceo Sunčev sistem, i postigne „odgovarajuću temperaturu“ kako bi ispitao da li bi se i gravitaciona sila „stopila“ sa prethodne tri. Fizičari pretpostavljaju da bi i da bi onda ta jedinstvena sila predstavljala „Teoriju svega“, odnosno Boga lično. Šematski prikaz dat je na donjoj slici (energetski nivo, odnosno temperature su najniže na donjem, a najviše na gornjem nivou).

I upravo smo stigli do tačke gde je savremena fizika stala. Fizičari nisu u stanju da na savremenom nivou znanja dođu do odgovora na pitanje – koja je to sila koja će objediniti sve ove sile. To nije čudno, jer je ovo granica na kojoj oni treba da odu korak dalje i pređu sa „one strane fizike“ i potraže odgovor koji je preko 2000 godina pred nama – da je najveća sila koja objedinjuje sve što čovek može da pomisli i zamisli – ljubav. Ljubav je sila koja nas privlači kao što to radi gravitaciona ili elektromagnetna sila. Ljubav je ono što se nalazi u Božjem umu. Ljubav je ono što se nalazi u nama samima i svuda oko nas. Ljubav povezuje naučne discipline, naučnike, religiju, život! Ljubav je ono odakle sve počinje i čemu se sve vraća. Ljubav je osnov i najjača sila prirode. Ljubav je most između fizike i metafizike… Ljubav je most do večnosti. Ljubav rađa ljubav i na kraju, da bih naizgled ostao veran nauci, usudiću se da dam i jednačinu ljubavi. Jednačinu, za koju je Ajnštajn verovao da mora biti jednostavna, jer su najlepše stvari jednostavne. Ona strogo naučnički najverovatnije nije precizna do kraja, ali slikovito prikazuje šta je „pisac hteo da kaže“…
L * X = L
Ili, u prevodu, ljubav u dodiru sa bilo kojom nepoznatom, rađa ljubav. Zamislimo određenu spravu koja emituje ljubav (nazvaćemo je emiter). Zamislimo da ona emituje ljubavnu česticu (kao što je to slučaj sa drugim silama). Jednačina ljubavi govori da ta čestica, u dodiru sa bilo kojim objektom stvara novu ljubavnu česticu koja se vraća ka nama. Ta ljubavna čestica koja se vraća ka nama nije naša ljubavna čestica, nego element od tog nepoznatog objekta sa svim najboljim osobinama tog objekta, najverovatnije baš onim koje su potrebne emiteru u tom trenutku u daljem evolutivnom razvoju. A nepoznati objekat nastavlja sa česticom emitera i onim najboljim što je emiter mogao da mu da.
Ili, da ne gnjavimo previše sa fizikom, Χαρισ χαριν τικτει (ljubav rađa ljubav) rekli bi stari Grci… I zato, vreme je da se nauka pokloni najjačoj sili prirode – ljubavi…

Neo Lav