Često čujemo da ljudi govore kako je nešto normalno ili nije. Način na koji ljudi žive svoj život za nekoga je normalno a za nekoga nije.  Džozef Kembel, jedan od najvećih poznavalaca mitologije u 20. veku, verovao je da je zadatak svakog od nas da pronađe odgovor na pitanje koja je to njegova svrha postojanja. To svakako nije lako, ali je moguće. Kada se otkrije ta jedinstvena svrha postojanja, sledeća najvažnija stvar je povezati se sa sopstvenim izvorom, ili, što bi Kembel rekao, prihvatiti ”poziv” na avanturu.

Kembel govori da mitovi ne govore o traženju smisla života, nego o samom iskustvu življenja. Naš smisao je da postojimo i iskoristimo maksimalno svoj potencijal, kako bismo ispunili tu svoju svrhu postojanja. Mi smo zaokupljeni ostvarivanjem materijalnih ciljeva, često zaboravljajući da je prava radost života u nama. A da li je moguće živeti život kao avanturističko putovanje? Naravno, ali mi svesno moramo da izaberemo taj put. Postoje, naravno, druge mogućnosti i drugi putevi, a Kembel opisuje sledeće tri:
1. „Seoski život“, gde igramo rutinski, po receptu „Idealni ego“, što u prevodu znači „Biti normalan“;

2. „Pustoš“, gde ćemo potonuti u svet tame, cinizma i očajanja, jer smo uvereni da postoje opravdani razlozi za to što ne živimo život koji želimo, kao što je npr. za mnoge ljude „normalno“ da se u Srbiji ne može živeti pristojno zbog nedostatka posla, loše ekonomske situacije,…… (dopišite sami);

3. „Putovanje“, gde živimo život kao veliku avanturu u kojoj je sve moguće.

Seoski život

Ovo je konvencionalni put „Idealnog ega„, gde živite „normalan“ život sa ulogama i društvenim ograničenjima u glavnim društvenim tokovima. Ovde „dobar život“ kreće kroz ustaljenu šemu, da ne kažem – tradiciju. Na primer, „srpski san“ (ako još uvek postoji), izgleda otprilike ovako: vi ste rođeni u srećnoj porodici, slušate svoje roditelje, dobar ste učenik u školi, diplomirate i dobijete posao, najbolje u struci, venčate se i imate decu, kupite stan ili kuću, najbolje i jedno i drugo, zaradite dovoljno novca, a zatim se penzionišete i umrete. Ovo je ”seoski život”, i kako Kembel ističe, ne postoji ništa loše u tome. Za neke ljude to je njihov glavni put. Za većinu to je životni san. Igraj sigurno, po pravilima, dočekaj penziju i umri što kasnije.
Neki, ipak, ne mogu ili neće da žive taj ”seoski život”. A razlozi mogu biti sledeći:

  • Može im biti odbijeno prihvatanje u ”seosku zajednicu” na osnovu njihove „pogrešne“ boje kože, seksualne orijentacije, vere, pola, ili socioekonomskog statusa i zbot toga bivaju prognani iz ”sela”.
  • Mogu biti progonjeni iznutra nečim poput traume, koja razbija „Idealni ego“ i vuče osobu u podzemlje u usamljenost i život van ”sela”.
  • Mogu i dobrovoljno da napuste ”selo”, ne žele ili ne mogu da rade u okviru postavljenih dogmi ili licemernih očekivanja. U svakom slučaju, postave sebi pitanje i krenu da istražuju: Čega sve ima van tog njihovog ”sela”?!

Pustoš

Tamna alternativa „Idealnom egu“ je svet senki koji T.S. Eliot naziva pustoš. Njegovi stanovnici odbacuju izveštačeno „srećno lice“ iz ”seoskog života”. Zbog otpora u kome obitavaju, dominantna iskustva su im cinizam, apatija i destruktivnost. Pustinjaci odbijaju sve što je mejnstrim i žive sami ili sa nekom izolovanom subkulturom. Pustoš bi mogla biti očaj depresije sa previše gledanja televizije, raznih rijalitija i serija, ogovaranja, osuda i predrasuda, ili toksičnih svetova droge, alkohola, seksa i drugih bolesti zavisnosti. Svest o sebi i ljudsko dostojanstvo nestaju, i svest im se spušta na nivo očajnog otpadnika.

Kada ti ljudi zatraže pomoć, oni su obično ogrezli u pustoši, jer ne žele ili ne mogu da učestvuju u „normalnom“ seoskom životu. Često se od njih zahteva, eksplicitno ili implicitno, da budu vraćeni u selo, tako da samo mogu biti „normalni“. Važno je da se shvati da ovo može i ne mora biti moguće. Često možemo videti da su iskustva koja su ih dovela do „seoskog egzila“ ustvari „signali duše“ da je neka duboka transformacija potrebna – da osoba više ne može da nastavi u restriktivnoj ulozi koja joj je dodeljena u selu. Srećom, postoji i treća alternativa.

Putovanje Heroja

„Idealni ego“ seoskog života i tamni svet pustoši su polarne suprotnosti, od kojih svaka sadrži ono što druga odbija. Putovanje svesti je treći put koji integriše i prevazilazi ove dualnosti. Ovde se niti slepo prate utvrđena pravila i uloge, niti ih cinično odbacujemo. Umesto toga, „idete tamo gde niko nije ranije otišao“, kao da živite život po scenariju čuvenog serijala Zvezdane staze. Na tom putu, život je velika misterija koja se odvija svakodnevno, a dublje od naučenog i već viđenog, na višem nivou svesti i sa beskrajnom paletom mogućnosti. Mnogi veliki ljudi su govorili o ovakvom načinu življenja i metaforično je opisivali kao veliku avanturu. George Bernard Shaw je rekao: „Neki ljudi vide stvari kao što one jesu i pitaju zašto. Drugi sanjaju stvari koje nikada nisu bile i pitaju zašto da ne.“ Čuveni Ralph Valdo Emerson je izjavio „Ne idi kuda put može da vodi, umesto toga idi tamo gde nema puta i ostavi trag.“ Putovanje se često pokreće sa onim što je Kembel nazvao „poziv„. Kada nešto dodirne najdublje mesto u vašoj duši, kada se bude osećaji čuđenja ili čarolije, a svest sama osvetli ono šta baš vi treba u svetu da uradite i pružite.

Zahvalan Dr Stivenu Giliganu na materijalu koji je objavio u knjizi pod nazivom ”Generativni Trans” i na izvanrednoj edukaciji pod nazivom ”Generativni Coaching”.

S poštovanjem,
Milan Vukašinović