Značajan susret umova na ivici nauke i spiritualnosti

 

Sukob i približavanje istine i lepote

Četrnaestog jula 1930. godine, Albert Ajnštajn je u svom domu na periferiji Berlina ugostio indijskog filozofa, muzičara i dobitnika Nobelove nagrade, Rabindranata Tagoru. Njih dvojica su tom prilikom imali jedan od najpodsticajnijih, intelektualno najinspirativnijih razgovora u istoriji, koji se ticao prastarih sukoba između nauke i religije.

Nauka i indijska tradicija

Kada je Ajnštajn sreo Tagoru govori o ovom istorijskom susretu u široj diskusiji o intelektualnom preporodu koji se proširio Indijom početkom dvadesetog veka, iznedrivši čudnu osmozu indijske tradicije i sekularne zapadne naučne doktrine.

Sledeći izvod iz jednog od razgovora Ajnštajna i Tagore osvrće se na prethodno ispitane definicije nauke, lepote, svesti i filozofije u majstorskoj meditaciji o najsuštinskijim pitanjima ljudskog postojanja.

AJNŠTAJN: Verujete li u božanstvo koje je izdvojeno iz sveta?
TAGORE: Ne u izdvojeno. Beskonačna ličnost čoveka razume univerzum. Ne može postojati ništa što se ne bi moglo podvesti pod ljudsku ličnost, što dokazuje da je Istina univerzuma ljudska Istina.
Objasniću ovo pomoću jedne naučne činjenice — materija se sastoji iz protona i elektrona sa prazninama između njih; ipak, materija se može činiti čvrstom. Slično tome, čovečanstvo čine pojedinci, ali su oni međusobno povezani ljudskim vezama, što ljudskom svetu daje živo jedinstvo. Čitav univerzum povezan je sa nama na sličan način, to je ljudski univerzum. Ja sam za ovu ideju istraživao u umetnosti, književnosti i religioznoj svesti čoveka.

AJNŠTAJN: Postoje dva različita shvatanja prirode i univerzuma: (1) Svet kao jedinstvo zavisno od čovečanstva. (2) Svet kao stvarnost nezavisna od ljudskog činioca.
TAGORE: Kada je naš univerzum u harmoniji sa Čovekom, sa večnim, mi to prepoznajemo kao Istinu, osećamo kao lepotu.

AJNŠTAJN: To je čisto ljudsko shvatanje univerzuma.
TAGORE: Drugačije ne može postojati. Ovaj svet je ljudski svet – naučni pogled na njega je takođe pogled naučnika. Postoji određeni standard razuma i uživanja koje mu daje Istinitost, standard Večnog Čoveka čija iskustva potiču od naših iskustava.

AJNŠTAJN: To je shvatanje ljudskog subjekta.
TAGORE: Da, jednog večnog subjekta. Moramo ga shvatiti kroz naše emocije i aktivnosti. Shvatili smo Uzvišenog Čoveka koji nema lična ograničenja kroz sopstvena ograničenja. Nauka se bavi onim što nije isključivo povezano sa pojedincima; to je nelični ljudski svet Istina. Religija ostvaruje ove Istine i povezuje ih sa našim dubljim potrebama; naša individualna svest o Istini dobija univerzalno značenje. Religija daje vrednosti Istini i mi tu Istinu prepoznajemo kao dobru kroz naš sklad sa njom.

AJNŠTAJN: Dakle, Istina ili Lepota ne zavise od Čoveka?
TAGORE: Ne.

AJNŠTAJN: Kada više ne bi bilo ljudskih bića, Apolon Belvederski ne bi više bio lep.
TAGORE: Ne.

AJNŠTAJN: Slažem se sa ovim shvatanjem Lepote, ali ne i Istine.
TAGORE: Zašto ne? Istina se ostvaruje kroz čoveka.

AJNŠTAJN: Ne mogu da dokažem da je moje stanovište ispravno, ali to je moja religija.
TAGORE: Lepota je u idealu savršenog sklada Univerzalnog Bića; Istina je savršeno razumevanje Univerzalnog Uma. Mi kao pojedinci joj pristupamo kroz svoje sopstvene greške i zablude, kroz svoja stečena iskustva, kroz svoju prosvetljenu svest – kako bismo inače mogli da znamo Istinu?

AJNŠTAJN: Ne mogu naučno da dokažem da se Istina mora shvatiti kao Istina koja važi nezavisno od ljudskog roda; ali ja u to čvrsto verujem. Verujem, na primer, da Pitagorina teorema u geometriji izražava nešto što je približno istinito, nezavisno od postojanja čoveka. U svakom slučaju, ukoliko postoji stvarnost nezavisna od čoveka, postoji i Istina koja se odnosi na tu stvarnost; I na isti način, negacija prve mogućnosti proizvodi negaciju postojanja ove druge.
TAGORE: Istina, koja je jedno sa Univerzalnim Bićem, mora suštinski biti ljudska, inače se sve ono što mi kao pojedinci shvatamo kao istinito nikada ne može nazvati istinom – barem ne Istina koja se opisuje kao naučna i do koje se može doći jedino kroz proces logike, ili drugim rečima, putem misli koje su ljudske. Prema indijskoj filozofiji, postoji Braman, apsolutna Istina, koji se ne može zamisliti izdvajanjem pojedinačnog uma ili opisati rečima, već se jedino može shvatiti potpunim utapanjem individualnog u njegovu beskonačnost. Ali takva Istina ne može pripadati Nauci. Priroda Istine o kojoj raspravljamo je prikaz – to jest, ono što se prikazuje kao istinito ljudskom umu i zbog toga i jeste ljudsko, a može se nazvati maya ili iluzija.

AJNŠTAJN: Dakle, prema Vašem shvatanju, koje bi moglo biti indijsko shvatanje, nije u pitanju iluzija pojedinca, već čitavog čovečanstva.
TAGORE: I vrsta pripada jedinstvu, čovečanstvu. Stoga čitav ljudski um shvata Istinu; indijski i evropski um imaju jednako shvatanje.

AJNŠTAJN: Reč vrsta se u nemačkom koristi da označi sva ljudska bića, zapravo bi se čak i majmuni i žabe mogli njome obuhvatiti.
TAGORE: U nauci prolazimo kroz proces odbacivanja ličnih ograničenja naših individualnih umova i na taj način postižemo saznanje Istine koja se nalazi u umu Univerzalnog Čoveka.

AJNŠTAJN: Problem potiče od pitanja da li je Istina nezavisna od naše svesti.
TAGORE: Ono što mi nazivamo istinom je u racionalnom skladu između subjektivnog i objektivnog aspekta stvarnosti, pri čemu oba ova aspekta pripadaju nadličnom čoveku.

AJNŠTAJN: Čak i u svakodnevnom životu osećamo jaku potrebu da stvarima koje upotrebljavamo pripišemo stvarnost nezavisnu od čoveka. To činimo kako bismo na racionalan način povezali iskustva naših čula. Na primer, iako nikoga nema u kući, sto ostaje tamo gde jeste.
TAGORE: Da, on ostaje izvan individualnog uma, ali ne i onog univerzalnog. Sto koji opažam može se opaziti istom vrstom svesti koju ja posedujem.

AJNŠTAJN: Ako nikoga ne bi bilo u kući, sto bi ipak postojao – ali je to već neprihvatljivo s Vaše tačke gledišta – jer mi ne možemo da objasnimo šta znači to što sto postoji, nezavisno od nas.
Naša prirodna tačka gledišta koja se odnosi na postojanje istine van ljudskog roda ne može se objasniti ili dokazati, ali ona je verovanje koje svi imaju – čak i primitivni ljudi. Mi pripisujemo Istini nadljudsku objektivnost; neophodna nam je ta stvarnost koja ne zavisi od našeg postojanja i našeg iskustva i uma – iako ne umemo da objasnimo šta ona znači.
TAGORE: Nauka je dokazala da sto kao čvrst predmet jeste privid i da stoga ono što ljudski um opaža kao sto ne bi postojalo ako tog uma ne bi bilo. Istovremeno, mora se priznati da ta činjenica, da krajnja fizička stvarnost nije ništa do mnoštvo posebnih obrtnih centara električne sile, takođe pripada ljudskom umu.
U shvatanju Istine postoji večni konflikt između univerzalnog ljudskog uma i istog tog uma zarobljenog u pojedincu. Stalni proces pomirenja odigrava se u našoj nauci, filozofiji, u našoj etici. U svakom slučaju, ukoliko postoji ikakva Istina koja nema nikakve veze sa ljudima, onda ona za nas apsolutno i ne postoji.
Nije teško zamisliti um kome se sled događaja prikazuje ne u prostoru već samo u vremenu, kao niz nota u muzici. Takvom umu ovakvo shvatanje stvarnosti je slično muzičkoj stvarnosti u kojoj pitagorejska geometrija ne može imati nikakvog smisla. Postoji stvarnost papira, beskrajno drugačija od stvarnosti književnosti. Za um moljca koji jede papir književnost je apsolutno nepostojeća, ali za um Čoveka ona ima veću vrednost Istine od samog papira. Na sličan način, ako postoji neka Istina koja nema čulne ili racionalne veze sa ljudskim umom, ona će zauvek ostati nepostojeća dok god budemo bili ljudska bića.

AJNŠTAJN: Onda sam ja religiozniji od Vas!
TAGORE: Moja religija je pomirenje Nadličnog Čoveka, univerzalnog ljudskog duha, u mom vlastitom individualnom biću.

Text preuzet sa